Todo Mundo Festival
Tinariwen
Talabarte Dom omladine Beograda
22. mart 2012.
26. mart 2012.
Tinariwen su autentični ljudi pustinje - ljudi koji su upili previše sunca u sebe – i tako i zrače.
Čini se da poslednjih nekoliko godina world music pokušava da se vrati svojim korenima – tj. onome što je mogao da bude pre komercijalnog rabljenja i vašarskog eksponiranja u ime multikulturalizma; dati civilizacijski trenutak kao da je isprovocirao uspavane etničke energije i sveži tokovi kao da ponovo izbijaju na površinu. U skladu sa tim, festival Todo Mundo, na kome su nastupili Grammy-em ovenčani Tinariwen, došao je u pravom trenutku i bio je izvanredna prilika da se i sami uverimo u obnovljeni potencijal ovog muzičkog fenomena.
Kao podrška za world music senzaciju iz Malija nastupili su španski Talabarte. U pitanju je trio (violina, kontrabas, dijatonska harmonika) iz Galicije, eklektičnog zvuka i pomalo promenadskog senzibiliteta. Talabarte su fenomenalno usvirani, ali su odviše mediteranski ili odviše galski u svojoj interpretaciji, tako da su i izvedbe rumunskih i makedonskih tradicionala zvučale “zapadnije” nego što bi trebalo - previše stilizovano, možda čak previše racionalno.
Posle kratke pauze, na binu izlaze (na žalost, bez ženskog dela) i zvezde večeri. Tinariwen su autentični ljudi pustinje - ljudi koji su upili previše sunca u sebe – i tako i zrače. Srdačnost kojom zasipaju svoju publiku nije deo predstave, već prosto deo njihove kulture, konačno odredište kome teži svaki nomadizam - spontana radost ljudskog susreta. Posle laganog početka (Amidinin), koncert je uglavnom koncentrisan oko novih stvari; ritmična kontemplacija gonjena neutaživom žudnjom otkriva nam jednu drugačiju sliku pustinje, pustinje kao mesta ekstatičnog centra, da bi nešto pre polovine samog nastupa došlo i do prave kroskulturalne ekstaze u vidu nedvosmislene razmene na relaciji bend-publika (Imazaghen N Adagh).
Čista i neposredna, muzika Tinariwen-a priziva ples direktno iz telesnog sećanja i ushićenje ne prestaje; sa neskrivenom radošću, bend isporučuje krugove oslobađajuće pentatonike, podsećajući nas da na neka putovanja krećemo samo zato da bismo se vratili sebi.
Iako govore o najrazličitijim stanjima i događajima, sve pesme Tinariwen-a zapravo svedoče o najdubljem od svih ljudskih osećanja – čežnji – osećanju koje prožima celokupnu afričku kulturu, a koje svoje posebno mesto nalazi upravo u njenim islamizovano-nomadskim ispoljavanjima, gde postaje neodvojivo od koncepta (životnog/duhovnog) putovanja. Bend kao da isijava dinamiku samog života, njegovu profanu i sakralnu celovitost, primordijalnu punoću i jednostavnost, dok se publika obilato gosti na ovom zdencu žive pustinjske vode. Negde pri kraju koncerta sviraju i fenomenalnu Chatma, koja je možda bila i novi vrhunac večeri, da bi za njom usledile revolucionarno-mistička Arawan i Tenhert ; na bis nas dočekuju “mavarski” zvuci akustične gitare i pobratimljene zastave Srba i Tuarega, što izaziva sveopšte oduševljenje.
Koncert Tinarwen-a bio je nesvakidašnji dah svežine, nešto što nam je bar na trenutak omogućilo da izadjemo iz svojih civilizacijskih uloga i osetimo nesputanu vrelinu života - ritualni izlet u zaboravljenu plemensku teritoriju na kojoj smo ponovo mogli da osetimo svoju ljudsku celovitost.
Fotografije sa koncerta
